— A čekaj, kako da ja vodim taj dnevnik?
— Pa onak kak se vodi.
Kako se vodi dnevnik? Bilježim datume i događaje? Taksativno prebrojavam stranice teksta, broj zaraženih, broj mrtvih, kada je počela kada je završila proba, što smo dogovorili, što trebamo napraviti? Što radim? Vodim ga svaki dan, svaki drugi dan, periodično, radim više zabilješka dnevno? Kako? Nikad nisam vodila dnevnik procesa. Zapravo, nikada nisam vodila dnevnik. Svojevremeno sam imala bilježnicu u koju sam bilježila. Bile su tu to-do liste, poneki citat, bilješke, razlomljeno razmišljanje, natruhe ideja, popisi rođendana, neki crteži. Sve je tu bilo sve osim objektivno. Dakle, dnevnik je jedino moguće pisati subjektivno. Ali zašto se piše dnevnik, osim da se zabilježe neki događaji, njihov tijek? Ne znam, valjda da se i nešto zaključi, da se povjeriš sam sebi, da budeš iskren. Naravno, jedno je osobni dnevnik, dnevnik pojedinca kojeg piše za samog sebe u nekoj budućnosti, drugo je dnevnik procesa kojeg piše netko tko sudjeluje u njemu.
— A što će biti s tim dnevnikom? Mislim… Mislim, ne piše se isto dnevnik koji držiš u ladici i koji čitaš na glas pred razredom.
— Ne znam. Vidjet ćemo. Ne brini o tome. Ti ga samo piši.
— Ma dobro, hoću, ali kako da ga pišem?
— Piši kak hoćeš i kako možeš. Piši o procesu koji počinje. Piši o sebi u procesu. O tome kako se ti osjećaš u njemu. Ma kaj hoćeš… ali piši iskreno. Znam ja kak bi izgledalo da se pustiš i da pišeš punom snagom, necenzurirano, bez te svoje pristojnosti, bez te finoće. Samo piši onak kak je, onak kak je tebi. Ne zanima me drugo.
— Da, dobro, ok…
Ne zvučim si baš uvjerljivo.
— Kaj ja znam, reci da davim, da sam socijalno neinteligentan, da sam tvrd i da sam komunist.
— Ma daj!
— Štagod. Samo piši.
