Kad god sam čuo ili video da je neko od zvaničnika države ili članova porodice napisao bilo šta negativno o delovanju Lenjosti, to je na mene uvek ostavljalo neki čudan utisak. “Lenjost je majka svih poroka” — to je način na koji su nju, činjenicu posebnog ljudskog delanja, žigosall kako čovečanstvo tako i sve nacije. Uvek mi se činilo da ova osuda lenjosti nije pravedna; zašto se rad tako visoko ceni i postavlja na presto uzvišenosti, slave i hvale, dok se lenjost, s druge strane, prikiva na stub srama? Svi oni koji su lenji osramoćuju se i nose žig poroka: “Majka Lenjost”, a svaki radnik se ceni, slavi, veliča i dobija nagrade; uvek mi se činilo da bi sve trebalo da bude obrnuto: rad bi morao da bude proklet, baš kao što je to u legendama o raju, a lenjost bi morala da bude ono prema čemu čovek treba da teži; u životu se, međutim, događa suprotno. Želeo bih, otuda, da izdvojim ovo suprotno i da, na isti način na koji bilo šta što je izdvojeno ima sopstvena obeležja ili stanja, a do svake ocene ili zaključka se dolazi na osnovu tih obeležja, u toj oceni, uz pomoć obeležja i njihovih odnosa, razjasnim značenje koje je skriveno u reči lenjost. Istina je veoma često skrivena iza previše reči, i ne može da se iskopa; izgleda mi da se čovek na čudan način igra sa istinom i da se može uporediti sa kuvarom koji je mnogo lonaca napunio različitom hranom (naravno, svaki lonac ima poklopac), ali pošto je kuvar vetropir, on je pokrio lonce i pomešao poklopce i sada ne može više da pogodi gde je koji lonac i šta je u njemu. Mislim da se isto dešava sa nama, mnoge reči i istine imaju poklopce i svaki čovek pita šta se može naći ispod poklopca? lsta stvar se dogodila sa lenjošću; na jednom poklopcu bilo je napisano: “Lenjost je majka svih poroka”. Neki je lonac pokriven tim poklopcem, i sve do sada ljudi misle da se u njemu čuvaju parok i sramota. Naravno, reč Lenjost, koja označava neko ljudsko stanje, veoma je opasna i u svetu nema ničeg opasnijeg za čoveka, jer ako se samo pomisli da u lenjosti leži smrt “egzistencije”, odnosno da čovek koji se spasava samoproizvođenjem, radom neće više dirinčiti — cela zemlja naći će smrt, cela nacija biće time ugrožena; jasno je da se protiv ovoga stanja mora boriti, jer ono je pogubno. Da bi se izbavio smrti, čovek pronalazi takve sisteme življenja u kojima će svi dirinčiti, gde neće biti nijednog “lenjog čoveka”, i to je ono zbog čega se socijalistički sistem, koji vodi u komunizam, bori protiv svih sistema koji su postojali pre njega, tako da celo čovečanstvo pođe jedinstvenim putem rada, i da ne preostane ni jedan jedini neradnik. Zbog toga je najokrutniji od svih zakona u ovom nehumanom svetu glasio: “Onaj koji ne radi, taj ne jede”; to je razlog zbog kojeg se socijalizam bori protiv kapitalizma, jer kapitalizam je izvor “lenjih ljudi”, pošto rublja nedvosmisleno vodi lenjosti, pa tako rad — najveće prokletstvo koje je Bog dao čoveku — dobija u socijalističkom sistemu najveći blagoslov. Svaki čovek mora ustati i prihvatiti ovaj blagoslov, inače će umreti od gladi; to je smisao koji se krije u trudbeničko—radničkom sistemu. Njegov smisao leži u činjenici što u svim drugim sistemima čovek nikada ne bi osetio približavanje smrti za sve, nikada ne bi shvatio da u trudoljubivosti leži ne samo put napretka za sve, nego i za svakog pojedinačno; u sveopštem sistemu rada pred svakim stoji smrt, pred svakim stoji jedan zadatak — da se spase pomoću rada, proizvođenjem rada, inače mu preti glad. U takvom socijalističkom sistemu rada — u njegovom nesvesnom delanju, naravno — podrazumeva se da celokupno čovečanstvo treba navesti na rad kako bi se povećala proizvodnja, obezbedila sigurnost, ojačalo čovečanstvo i pomoću proizvodnje — sposobnost potvrđivanja “sopstvene egzistencije”. Naravno da je ovaj sistem nepobitno ispravan, on se interesuje ne samo za jednu osobu, već i za celokupno čovečanstvo. Kapitalistički sistem takođe zastupa pravo i slobodu čuvanja novca u bankama da bi za sebe u budućnosti osigurao “lenjost”, a pretpostavlja se da je rublja to posebno znamenje koje će privući, jer će ona prouzrokovati blaženstvo lenjosti o kojem svako sanja; rublja nije ništa drugo do komadić lenjosti. Onaj koji prikupi najveću svotu rubalja duže će živeti u zadovoljstvu lenjosti. Ideološki nastrojeni ljudi, oni koji vode brigu o naciji, naravno, nisu svesno uviđali ovaj princip i njegov značaj i uvek su se slagali sa shvatanjem da je lenjost “Majka svih poroka”, ali u podsvesti je postojao drugi elemenat, naime težnja da se svi izjednače u radu ili, drugim rečima — da se izjednače u lenjosti.
To što nije moglo biti dostignuto u kapitalističkom sistemu, dostignuto je sada, interes i kapitalizma i socijalizma je isti — postizanje jedinstvene istine, ljudskog stanja Lenjosti. Ova istina je skrivena u dubinama nesvesnog, ali iz nekih razloga niko je do sada nije postao svestan, i nijedan sistem rada, bilo gde, ne proklamuje moto: “Istina tvoga kretanja je put ka Lenjosti.” Umesto toga svuda vidimo parole o radu i slažemo se sa idejom da je rad neminovan, ali potrebno je smeniti ga i, u stvari, socijalistički sistemi se ka tome kreću putem rada; oni će ga zbaciti sa čovekovih pleća, i što više ljudi bude radilo, to će manje sati rada po čoveku biti potrebno, a biće više sati lenjosti. Kapitalistički sistem, sa svim svojim istinama i lažima, stvorio je klasu kapitalista i na taj način za sebe osigurao zadovoljstvo u vremenu ispunjenom lenjošću, ali lenjost se obezbeđuje radom i kapitalistički plan organizacije rada izgradio je svoj sistem na takav način da u korišćenju “Lenjosti” ne mogu svi biti jednaki. Lenjost mogu uživati samo oni koji su snabdeveni kapitalom. Stoga je klasa kapitalista uspela da se oslobodi rada, da se otarasi onoga čega bi moralo da se otarasi celo čovečanstvo. Klasa kapitalista gleda na sve nacije kao na trudbeničko—radnu snagu (na isti način kao što socijalistički sistem gleda na trudbeničko—radnu mašinu) i iz toga razloga svaki kapitalista teži da obezbedi trudbeničko—radni narod, tako da neophodna radna snaga ne bi izumrla. Ali pošto ima mnogo ljudi, na ovo se čak i ne obraća mnogo pažnje. Borba kapitalističkog protiv nekapitalističkih sistema javlja se zbog toga što će, kada dođe do pobede nekapitalističkog sistema, svi biti jednaki u radu i tada će klasa kapitalista izgubiti svoje zadovoljstvo u lenjosti. Sledstveno tome, svedoci smo rekviriranja celokupne kapitalističke industrije kako bi se podjednako raspodelila sva sredstva, kako rada tako i lenjosti. Socijalistički sistemi jedino teže jednakosti rada i Lenjosti, i svaki čovek brižljivo pazi da raspodela rada bude jednaka, jer iz te jednake raspodela i dolaze svi časovi lenjosti. Klasa kapitalista vidi u celokupnoj industriji vrednost koja garantuje kapital, a u kapitalu vidi jamstvo lenjosti. Socijalistički sistem, a ne kapitalistički, je taj koji u industriji vidi vrednost koja će osigurati lenje časove egzistencije. Savršenost socijalističkog sistema ne zahteva povećanje radnog vremena, već njegovo smanjenje. Proizvodnja će se održavati ukoliko je nužna za čovečanstvo, ne više, neće biti suvišne proizvodnje, jer ona se pojavljuje samo tamo gde ima pohlepe, ona veoma često ne donosi nikakvu dobit, a pošto su potrebe svih ljudi u socijalističkom sistemu zajedničke, njih će obezbeđivati svi oni koji jednako rade. Nijedno savršenstvo neće biti dosegnuto za nečiju sopstvenu korist, ono se može postići samo zajedničkim merama za dobrobit svih. U stvari, što se tiče pronalazaka, može se reći da je suština svakog postignutog savršenstva u ostvarivanju zajedničke ljudske koristi, ali čim bi stvaralac savršenstva predao svoje delo svetu, odmah bi ga zgrabili poslovni ljudi, koji na prvo mesto stavljaju svoju korist, iskorišćavajući one koji nisu mogli da dođu do dela. Napravljena je mašina i kapitalista ju je odmah upotrebio za svoj sopstveni cilj: da smanji broj ruku koje rade i da uveća svoj sopstveni kapital, lišavajući radnike njihove poslednje nadnice izražene u sticanju rubalja kao znamenja lenjosti; rukovodilac je imao više rubalja, a radniku je dat godišnji odmor da ga koristi za fizičko odmaranje, dok su rukovodioci koristili beskonačnu lenjost. Socijalistički sistem će i dalje razvijati mašinu, u tome leži značaj njegovog cilja: osloboditi od dirinčenja najveći broj radnih ruku ili, drugim rečima, pretvoriti ceo radni deo nacije ili celo čovečanstvo u lenjog gospodara, kao što je to kapitalista koji je svoje žuljeve i teški rad predao u ruke nacije. Socijalističko čovečanstvo je premestilo svoje žuljeve i znoj na mišiće mašina i ono će mašinama obezbediti beskonačan rad, tako da one ne dobiju nijedan sekund odmora. U budućnosti mašina mora da se oslobodi i da prebaci svoj rad na neko drugo biće, oslobađajući se od jarma socijalističkog društva i obezbeđujući sebi pravo na Lenjost. Sve teži ka lenjosti, s druge strane, lenjost je glavni podsticaj za rad, jer je samo pomoću rada moguće postići lenjost; očito je da je čovek pao u neku vrstu prokletstva u obliku rada, baš kao što se čini da se ranije on uvek nalazio u stanju Lenjosti. Moguće je da je zapravo ovo stanje zaista postojalo, i možda legenda o stvaranju raja i čovekovom izgonu iz njega nije baš tako jasna zamisao, bilo prošle stvarnosti ili neke budućnosti do koje će čovek stići pomoću ovog prokletstva. Ova ideja biće možda jasnije i potpunije razvijena u mojoj “Beloj Misli” iz Bog nije svrgnut. Ovde želim da pomenem samo jednu hipotezu; ona može poslužiti kao uvod u jedno drugo poimanje svrhe rada, koje će ga promeniti u sasvim drugačije sredstvo. Obično se smatralo da je rad jednostavna nužnost u vezi sa ishranom, on se ne javlja kao glavna suština čovekove savršenosti; posle rada mora ostati vremena za delanje na savršenstvu. Takva savršenstva, navodno, postoje u nauci kao i u poznavanju i iskustvu sveta koji nas okružuje. Ove aktivnosti opravdavaju smanjenje radnog vremena. Pod ovim savršenstvima podrazumeva se čak i odmor. Umetnost se uglavnom smatrala proizvodom odmora, ali se to ne može opravdati jer su nauka i druge grane znanja takođe rad, premda druge vrste, a ta vrsta je povezana sa kreativnim izražavanjem, slobodom delanja, slobodnim eksperimentom, traganjem. U tome leži nadmoć čistog aspekta rada u kojem teško da postoji kreativni čin, njega je progutala industrija, tj. princip umnožavanja stvari i kreativnih savršenstava. U tome leži skriveni razlog zbog čega radni čovek teži drugim sferama proizvodnje u kojima može da se oseća oslobođenim od mehaničke reprodukcije i da pronađe pristup kreativnom radu. Celokupna nauka i umetnost proizvode takav rad, ali mnogi, zahvaljujući društvenim sistemima država, ne mogu stupiti u ovu drugu sferu ljudskog delanja i otuda traže spektakle i spremno posećuju naučne predstave. Kada izbliže zavirim u ovu uzročnost, nalazim da se odmor smatra drugom stranom ljudskog rada, drugim rečima, u odmoru ili u stvaranju, posebno stanje: “Lenjost” leži skrivena. Ona vodi ka savršenstvu potpunog fizičkog nedelanja i prevodi svu fizičku aktivnost u posebno stanje u kojem je delatna samo misao. Vratićemo se na delanje misli kasnije, najpre moramo da razjasnimo sličnost između oba aspekta ljudskog rada, naime samog rada i savršenstava nauke i drugih znanja. Oni čine jednu celinu; oboje teže da smanje vreme provedeno bilo u radu, bilo u stvaranju znanja i nauke.
Baš kao što čovek žurno pokušava da svojim radom postigne lenjost, znanje i nauka sami teže da odgonetnu i shvate sve na svetu, ili, drugačije rečeno, da steknu potpuno znanje o svemiru, — to ne može niko poreći. Svake sekunde čovek pokušava da shvati ustrojstvo svemira i da nauči sve što mu je skriveno; ova težnja je, rekao bih, njegova težnja ka Bogu, tj. ka onoj predstavi koju je čovek zapisao kao nešto savršeno. Kako čovek zamišlja Boga? On ga prikazuje kao biće koje je sveprisutno, sveznajuće, svemoćno itd. Stoga je svaki čovekov korak upravljen ka savršenstvu, tj. ono ga mora približiti Bogu. Dopustimo da će kroz mnogo hiljada ili miliona godina čovek dostići sveznanje pa, prema tome, i sveprisutnost. Šta će biti taj trenutak? Neće biti više ničega da se shvati, ničega da se uči, očigledno neće više ništa morati da se radi — svet će biti otvoren njegovo celokupna biće počivaće na znanju, svemir će se u svoj svojoj veličini i beskonačnosti stvaranja kretati prema sopstvenom večnom zakonu kretanja; čitavo to kretanje već se otkriva mom saznanju, svaka pojava toga kretanja predviđena je u beskonačnosti. Dospeti do takvog savršenstva znači dospeti do Boga, do iste one predstave koju je čovečanstvo davno ocrtalo u svom zamišljanju, u legendama ili stvarnosti. Tada će se dogoditi novi početak — Božjeg nedelanja, stanje nepostojanja: čovek će iščeznuti jer će postati deo velike predstave sopstvene savršene “predskice”. Isto će se dogoditi sa radom; čovek će dostići takvu savršenost da će svi njegovi proizvodi postati deo prirode: sve će lako postati deo organizma, kao naše disanje koje je glavna pokretačka snaga celog organizma, kao život. Savršena predstava Boga pojavljuje se takođe u naporu koji teži da čoveka oslobodi rada i da dosegne sreću, kada će sve ljudske fabrike i industrija sami funkcionisati. Ova mala delatnost služiće kao model one velike fabrike svemira u kojoj se sve proizvodi bez stručnjaka, inženjera ili radnika; shodno čovekovom zamišljanju, nju je stvorio Bog koji je svemoćan i sveznajući. Naravno, svemoć i sveznanje mogu se potkazati pokazivanjem mnogih nesavršenosti, koje se, ipak, kreću ka savršenstvu, i moguće je da je ceo mehanizam svemira još uvek u obliku skice; ipak, glavna osnova je apsolutna u svojoj savršenosti, nisu savršeni jedino racionalni detalji, kao što je to jedan od prividno savršenih oblika — čovek; uopšteno govoreći, čovek predstavlja iverak, delić kosmičkog ustrojstva, i on želi da sve na zemlji izgradi u skladu sa zakonom svemira. Ako čovek dosegne svoj cilj u znanju i u radu — potpuno sveznanje i samoproizvođenje, onda će dosegnuti Boga — savršenstvo, on sam će iščeznuti u Bogu ili će Bog iščeznuti u njemu, i doći će trenutak potpunog nedelanja; delanje postaje meditacija, svet proizvodi sam sebe, postignut je trenutak potpune “Lenjosti”, sada čak ni ja više ne učestvujem u savršenstvu — ono je postignuto. Čovek, nacija ili celokupno čovečanstvo uvek sebi postavljaju jedan cilj, i taj cilj je uvek u budućnosti — jedan takav cilj je savršenstvo — Bog — čovekova mašta ga je nacrtala i rasporedila dane njegovog stvaranja. Iz toga sledi da je Bog stvorio svet za šest dana, i jasno je da se sedmoga dana odmarao, a koliko je ovaj dan trajao nije nam poznato; u svakom slučaju, sedmi dan je dan odmora.
Pretpostavimo da je prvi dan bio dan fizičkog odmora, iako u stvari tako nešto nije postojalo; ako je Bog morao da stvara svet fizičkim radom, onda je morao da dirinči isto kao i čovek. Bog nije fizički radio, prema tome nije imao potrebe za fizičkim odmorom, njegovo stvaranje bilo je u rečima “Neka bude”. Sa šest puta “Neka bude” svet je stvoren u svojoj potpunoj i beskrajnoj raznolikosti. Od tada pa nadalje Bog više ne stvara — on se odmara na prestolu Lenjosti i posmatra svoju mudrost, ali tu se pojavljuje pitanje: da li je moguće da u toku posmatranja Bog nije otkrio neko čak veće savršenstvo? Očito da nije — takva je njegova mudrost — koja nam se pokazuje u svemiru. Bog je tako savršen da ne može da postoji čak ni u stanju misli, jer ceo svemir iscrpljuje savršenstvo božanske misli. Već sam govorio o činjenici da je čovek jednostavno mala kopija toga Božanstva koja je stvorena u njemu, u stvari čovek teži ka njemu, i ima mnogo ljudi koji su već proživeli savršenstvo delanja samo u mišljenju, oni su mišljenjem pokrenuli celu naciju, i čovek je primorao materijale da prime drugi izgled. Do sada su takvi ljudi postojali kao vođe, upravljači i pronalazači ideja, stvaraoci savršenstva. U stvari, svaki pronalazač ideja u mišljenju je pronašao neku određenu ideju koja će pre ili kasnije uzdići celu naciju i obnoviti je u novi životni poredak; stvaralac savršenstva pronašao je novo telo — mašinu — i Bog će pomoću njega probuditi mnoštvo radnih ruku radi umnožavanja mašina, i svet će dobiti jedan drugi izgled. Kada se bude javilo dalje savršenstvo, njegova misao stvoriće druge mašine koje će umnožavati njegov posao, oslobađati čoveka od rada, i pošto će se savršenost čoveka razvijati, ona će u budućnosti — naravno — dostići stanje Boga koji je pomoću “Neka bude” stvorio svet. Već imamo male primere toga u svom životu, ali sve što se dogodilo u prošlosti stvorio je jedino čovek. Danas čovek nije više sam, već je zajedno sa mašinom. U budućnosti će ostati samo mašina ili nešto slično njoj, i tada će postojati jedno čovečanstvo koje će sedeti na prestolu svoje mudrosti, čija je skica već ranije bila napravljena, bez vođa, upravljača, stvaralaca savršenstva, sve to nalaziće se u njemu. Na taj način čovečanstvo će se osloboditi rada i dostići će mir, večni odmor — u lenjosti — i postaće deo predstave Božanstva, i legenda o Bogu kao savršenstvu u “Lenjosti” biće potvrđena. Stav prema lenjosti u stvari je potpuno različit od mog stava kako je on izložen u ovoj raspravi. Nazvao bih taj odnos čudnim; svako zna da svaki čovek teži da se otarasi rada, on teži sreći, odmoru ili nekom drugom stanju u kojem ga neće terati da dirinči, gde njegova misao neće morati da se napreže radeći na otkrivanju tajne prirodnih pojava. U tom stanju druga strana čovekovog života bila bi tako savršena da bi mogla prodreti svuda, i zbog toga bi sve prirodne pojave postale prozirna; tako veliko, savršenstvo mora zadesiti čovečanstvo i ljudska bića moraju upotrebiti svu svoju snagu da dostignu tu veliku, ranije skiciranu moć jasnog viđenja i saznanja. Neobično je da to njegovo veliko stanje može postati večno mirovanje, kao da se život u njemu zaustavio jer neće biti borbe — pošto život pobeđuje. Možda je život, ono što zovemo srećom i nesrećom, samo deformacija, i jedino kada čovek dostigne večno mirovanje, kada dostigne jasno viđenje i saznanje, pobeći će od života u neki viši početak gde će rotacije svemira postati njegovo konačno ispunjenje. Eto kuda vodi lenjost, lenjost koja se napada i žigoše.
Čini mi se da je lenjost bila žigosana kao sramna zato što je mudrac, koji je bacio svoje prokletstvo na nju i utisnuo žig srama na njeno čelo, jasno video da to nije ono što bi pod njom trebalo razumeti. Da budemo jasniji, žigošući je kao sramnu, on (Mudrac) je ljude obeležio lažima zbog sopstvenog kukavičluka, on (Mudrac) se plašio da pokaže njenu stvarnost, da kaže da je u njoj samoj sadržan onaj skriveni elemenat o kojem čovek sanja. Nije li čudno što nismo krenuli brzim koracima da je izbegnemo i da sprečimo svako njeno pojedinačno ispoljenje? Sprečiti, ali ne jednostavno, već pomoću smrti od gladi, to je sistem za borbu protiv lenjosti, i sada taj sistem ulaže sve svoje napore da tu borbu dovrši. Prirodno, sva dostignuća sreće moraju biti okružena različitim obezbeđenjima, inače bi sreća postala opasnost. Isto se događa sa lenjošću; ona je san i opasnost, i ako bi celo čovečanstvo želelo da koristi “lenjost”, ono bi tada bilo osuđeno na propast, jer ništa još ne može da se kreće samo od sebe, proizvodnji su još potrebne ruke, ona još nije deo kretanja u prirodi; istina je da su mnogi ljudi na pola puta da dostignu to stanje: snabdeven znamenjima lenjosti, kapitalista ju je prihvatio, ali jedino u vezi sa oslobođenjem svojih mišića od rada. On je bio zadovoljan izučavanjem i transformacijom svog sveta proizvodnje kroz upravljanje mišljenjem, ali čak ni to nije bilo izvršavano bez propusta; svakoj transformaciji ideja prethodio je strah: neću li izgubiti komandu? Stoga kapitalistički sistem nije savršen; socijalizam, nekapitalistički sistem, je bliži cilju, ali najbliži je sistem stvaranja savršenstva, on pokušava da poveže niti večne moći sa kretanjem celokupne postojeće ljudske proizvodnje kao samoproizvodnje. Opasnost lenjosti je velika, jer ona je sila koja može sve da preobrati u nepostojanje, tj. nepostojanje će savladati čoveka, a on se protiv toga bori svojim postojanjem, tj. proizvodnjom.Nepostojanje je opasnost da će čovek biti lišen svih dobara, uključujući i lenjost. Stoga mislilac čovečanstva mobiliše moć ljudi i životinja na borbu protiv nepostojanja. On ističe svoje sopstveno postojanje da bi dosegao sreću lenjosti; to je priroda sreće ili lenjosti, one se uvek pojavljuju u svakom ljudskom biću koje misli na čovekovu udobnost. Za čovekovu udobnost uopšte se veruje da leži u njegovom novom sistemu proizvodnje kafanskih i duhovno—kulturnih stanja egzistencije. Možda i sam mislilac, koji stvara novu dobrobit za čoveka, misli o sistemu udobnosti; on ne sumnja da je posebno zainteresovan za lenjost i da svi njegovi sistemi udobnosti izražavaju put koji vodi lenjosti. Mislilac koji donosi sistem novog života često ga pere u ljudskoj krvi, on donosi pakao na zemlju, a to je način na koji se rađa svaka nova misao. Ne znam da li će ljudi ikada dočekati mislioca kao novog davaoca ideja, da li će ljudi u njemu videti sebe ili svoju sreću, ili će uvek bacati kamenje na njega; ne verujući u pojavljivanje svog sna, oni počinju da ga ubijaju. Takav mislilac nikada ne ostaje sam, i ne jedna država ili vlada mogu da ga ubiju kao rušioca mira i kriminalca koji nastoji da izmeni opšti poredak uspostavljen ranijom istinom. Svaka istina sadrži rad kao sredstvo dosezanja “Lenjosti”. Ni ljudima ni državi to nije jasno, i stoga utvrđena istina teži da razori novu istinu; ali to je teško shvatiti, isto kao što je teško uhvatiti kap vode u moru, moru koje jeste ta nova ideja. Da su ljudi odmah otkrili ideju, tada bi je bilo iakše otkriti i uništiti, ali pošto ideja uvek ostaje kap, nju je teško i nemoguće uhvatiti. Naša istorija govori o ovoj čudesnoj pojavi, ali iz nekog razloga državnici nikada na nju ne obraćaju pažnju, oni stalno pokušavaju da pokore novu istinu i u tome nikad ne uspevaju. Isto se događa sa borbom protiv lenjosti, najvrednijom odlikom čovečanstva, njegovom istinom zamišljanja. Cela filozofija rada počiva u oslobođenju lenjosti, ali svi misle da rad služi nekom drugom zadovoljstvu. Možda sam ja taj koji, po prvi put, izvodi ime lenjosti ili “Majke svih poroka” na javni trg čovečanstva. Upravo na tom trgu ona je bila žigosana kao sramna, ali možda sam ja po prvi put dotakao čelo njene mudrosti, ili mudrost čovečanstva u njoj, i tako sam odstranio žig. Neka se na čelu lenjosti čita da je ona početak sveg rada, bez nje ne bi bilo rada, ona je bila na samom početku i pomoću prokletstva rada ona mora da uspostavi svoj novi raj. Narodi se plaše lenjosti i progone one koji je prihvataju, sve se događa na taj način jer je niko nije shvatio kao istinu pošto su je žigosali kao “Majku svih poroka”, a ona je majka života. Socijalizam nosi oslobođenje u nesvesnom, on žigoše lenjost ne znajući da ga je ona rodila, i njen sin je u svojoj ludosti žigoše kao majku poroka, ali on još nije sin koji će skinuti žig, i stoga u ovoj kratkoj belešci ja želim da skinem žig srama sa njenog čela i da je učinim ne majkom svih poroka, već majkom savršenstva.
TEKSTOVI K.S MALJEVIČA (1915-1929)
