ĐURO Tih ’80-ih godina, Peščenica je bila najjača industrijska općina na Balkanu, industrijsko srce Zagreba. Tu je radilo 60 000 ljudi. Ovaj tu Žitnjak je u rano jutro, između pola pet i šest, bio jebeno živ — plavi, radnički Zagreb… radnici u plavim kutama su se slijevali prema svojim pogonima i halama… Chromos, Dioki, Prvomajska, TPK, NIK, Zagrepčanka… ono… bio je pun kurac velikih firmi, znači, nije nikom bio problem za posao, ko kaj je danas. Stari se kleo da plaća radnicima nikad nije kasnila ni dan… moj stari je isto ovak radio ko i ja danas, jel, čak i 10, 12 sati, ak treba… al njemu je sve bilo omogućeno, poduzeće je podijelilo stanove svojim zaposlenicima… Imali smo auto i vikendicu, ljetovali na obali, putovali bez viza u inozemstvo. I ono kaj je najvažnije, stari je dolazio s posla sa osmijehom… za razliku od mene danas. Ja kad sam bio klinac nisam imo pojma ko je na vlasti, nit sam trebo znat jer moj otac plaću dobio na vrijeme, a danas moji klinci dobro znaju ko je na vlasti, znaju kad mi stiže plaća i ne usudi se tražit nešto, ne ajfon ili barbiku, ne, nego jebeni sladoled, nego prvo pita, tata kad će plaća…
Tih ’80-ih godina, Peščenica je bila najjača industrijska općina na Balkanu, industrijsko srce Zagreba.
Tu je radilo 60 000 ljudi.
