Moj diplomski je bio na temu 1980-ih: Radnički štrajkovi i etno-nacionalizam…

TOMO Ja kad sam radio taj diplomski, išao sam na razgovor u Savez antifašista s tih par starih, ono baš starih sindikalista… I tak ja pričam s tim starcima i sav sam služben… uzimam podatke, postavljam ja njima pitanja i kažem: “Ne mislite li da je veći dio nacionalizma radnika proizašao  iz činjenice što su im 80-ih smanjivana radnička prava, što su im smanjivali dohotke?“ i tak to… — Kažu oni da, da, da — kimaju oni tako glavom: “To je tak bilo”…  A onda pitam ja dalje te starce: “A 90-tih? Zašto 90-ih nije bilo štrajka?“ Bio sam onako malo naivan… “Recite, pa dobro jel to zbog ratnog stanja?“ — Ništa, Šute. Bilo mi je neugodno što sam išta pitao… Jedan mi je reko – “Ček, sinko, nije to baš bilo tak, štrajkovi tad nisu dolazili u obzir jer ak si se bunio bio si etiketiran ko izdajnik domovine, strani plaćenik, jugonostalgičar, četnik… Bio je tamo i jedan starkelja koji mi je rekao da je zapravo bilo zabranjeno štrajkat… Onda sam ja pitao — “A šta, jesu vas mlatili, jesu vam branili sindikalnu aktivnost? Jel bilo fizičkog nasilja?“ Kaže on: “Ma ne ne, ne, jebiga, nisu nas tukli, ali je lijepo reko frajer iz Anti-Terorističke Jedinice Lučko da će mi auto odletit u zrak, nek samo ne serem dalje… — Pa ih za kraj pitam — “Dobro, a gdje su bili sindikati kad je bila privatizacija? — Zašto nije bilo nekog otpora privatizaciji, neke akcije?“ — Kažu oni — “Bila je i među nama konfuzija, i mi smo se gubili, bili smo malo i zbunjeni, jer nismo znali jel bi bili za privatizaciju ili protiv… jel privatizacija nešto dobro ili loše… a neki od nas su se onda usput slizali i surađivali s vladajućima, a neki s tajkunima, tako to ide sinko…”